Вірші
Всі
СКРИПКА
Я люблю
само шкрипу моје двери.
Једног дана ћу отићи,
Као врсту,
нестати и наћи ћу себи скрипку,
Чији ће дух заувек бити мом у складу веран,
Ме обавијајући страсним дахањем
чврсто,
Као из разбијеног стакла,
Пуштајући верлибр у свободе безграничност,
поливајући мене музичким
вином.
Глас мој кроз време ће у њој изазвати одбацивање безразличност
— Ништа —
Је неће натерати да пронађе своје срце у неком ином.
У мени су исте живци,
Мучно чекајући само мелодију, Испуњене великом чежњом дисања тревожног.
Мућење
скривеног
„Одија“
Сазнати проливањем крви на њега
Ће се невозможно.
Ја ћу јој ласкати свим језиком;
Увек ћу заспати срцем и духом уз њу у кровату;
И када
Она ћути ћу,
Препуштајући забораву живота високи закон,
Узећу њено месо да пажљиво валцерирам са њом;
Едног созерцањя њен суштества мени хвату.
Она неће
под мисао вашу
На људски начин,
то је бескрајно питшати фаљшем.
Ако хоћу,
Певаћу са њом са шкрипом, једнако болно,
одвратно као нервы.
Назваћу је дрвеним идолом,
Коме би било грех дићи руку,
заборавивши,
Она ће постати первым.
Као (со)музицировање —
Нешто никад не сближает.
И в агонии
Ћу ивлека последнюю музыку,
Совокупляя свой дух со треструнным телом.
Рећи ће,
Хајде вошьём эту вещь в ћеловека, ћу броса в
огоњ ег,
Сделамме ће,
како је хтео.
Али до сада имам само шкрипу,
Двери мојеј шкрипе.
3
0
113
